КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ

Црвене лампице због „зелене” будућности

Уједињене нације указују да нас само још мало емитованих гасова са ефектом стаклене баште (50 ППМ) дели од планетарне катастрофе. Само са брзом (врло брзом) акцијом у правом смеру можемо зауставити процес даље од та магична два степена Целзијуса

Др Анђелка Михајлов

___________________________________________tekst u celini____________

Svetska i evropska scena oko formule održivog rasta i razvoja je usijana. Upravo sam na Evropskom forumu o resursima u Berlinu čula da svetski razvoj, ograničen našom planetom, vodi trku i sa vremenom.  U sistemskom razmišljanju, zasnovanom na nauci, sve „crvene lampice“ su upaljene, ali  svi se slažu da nema načina da se utiče na klimatske promene bez promene ekonomskog, kulturološkog i obrazovnog obrasca, kao i povezivanja održivog korišćenja raspoloživih prirodnih resursa sa obrascima ublažavanja klimatskih promena.

Uzavrelosti svetske scene doprinosi  (potpuno neočekivan) sporazum između SAD i Kine (dve zemlje koje najviše emituju gasove sa efektom staklene bašte) u vezi „zajedničkog paketa“ za ublažavanje klimatskih promena. Ovo je naravno i izazov za novu parlamentarnu većinu u SAD, koja je već najavila signale da će preispitivati predsednikov prioritet za 2015. godinu, a koji se odnosi na mere za ublažavanje klimatskih promena.

Čini se da se nekoliko poslednjih godina ništa ne menja – klimatske promene ostaju „vruća tema“ za političare .

I čini se da svi ponovo isto pričaju. Na neki način je to tačno, jer naučnici stalnim ponavljanjem upozorenja hoće da „stignu“ do odgovornih donosioca odluka.

Zašto o tome sada pišem? Pišem upravo iz želje da već za desetak godina, a sigurno za tridesetak godina, naša deca i unuci „ne budu zatečeni“ promenjenim obrascem življenja i „računom koji će morati da plate“ – a račun za neodrživo korišćene prirodnih resursa pravi naša generacija.

Ujedinjene nacije ukazuju da samo još malo emitovanih gasova sa efektom staklene bašte (50 PPM) nas deli od planetarne katastrofe. Samo sa brzom  (vrlo brzom) akcijom u pravom smeru možemo zaustaviti proces dalje od tih magičnih 2 stepena Celzijusa (već smo „topliji“ za 0,85 stepeni, u poređenju sa preindustriskim vremenom), koje bi nas uvele u neizvesnosti opstanka . Predloženi „ciljevi održivog razvoja“ za period posle 2015. godine,  sinergetski sa razvojem uključuju i sprečavanje klimatskih promena.

Da bi se to desilo emisije 2100. treba smanjiti praktično na nulu. Obrasci za održivu budućnost se danas traže na nekoliko koloseka.

Međunarodni panel za klimatske promene završio je 5. Izveštaj (AR5), u čijoj sam izradi u malom segmentu učestvovala kao ekspert (među oko hiljadu naučnika i eksperata). O njemu će donosioci odluka razgovarati u decembru ove godine u Peruu, odnosno 2015. godine u Parizu. U izveštaju se kaže da je verovatnoća da ljudi utiču na klimatske promene 95%.

Nova Junkerova Evropska komisija među 10 prioriteta ima politiku klimatskih promena.  Sam gospodin Junker je jasan u poruci da veruje u potencijale „zelenog rasta i da to dugujemo budućim generacijama“ (ja lično bih više volela da je rekao „zelenog razvoja“ a ne „zelenog rasta“, neki tradicionalni ekonomisti bi voleli da je izostavio reč „zeleni“,  ali biće važnije kakvi rezultati budu postignuti).  Lideri EU su pre nekoliko sedmica bili jedinstveni da se emisija gasova sa efektom staklene bašte smanji za 40% (od stanja u 1990. godini) do 2030. godine (sa ciljem da cilj za energetsku efikasnost bude 27%, kao i 27% za udeo obnovljivih izvora energeje). Sugeriše se smanjenje emisija od najmanje 40% do 70% od nivoa 2010. godine.

Razvijene zemlje počinju menjanje svojih strategija razvoja. Danska je na primer počela pronalaženje mogućnosti da do 2015. godine napusti korišćenje uglja . Za nuklearnu energiju je jasno da se „ne može provući“ kao energija iz obnovljivih izvora, kao što su neki predlagali.

Naš region sporo reaguje. U izveštajima o napredovanju evropskih integracija za 2014. godinu, koje je dala Evropska komisija, za svaku zemlju iz regiona, uključujući Srbiju, stoji da strategije razvoja nisu usaglašene sa okvirnom politikom EU do 2030. godine u vezi sa klimatskim promenama i energijom.

Ovde želim da ukažem da za Srbiju ovo nisu samo obaveze koje proističu iz uslova evropskih integracija . Formalno, prema međunarodnim ugovorima koje je Srbija ratifikovala (nezavisno od evropskih integracija), naša zemlja je preuzela niz obaveza po kojima mora efikasne mere sprečavanja klimatskih promena, održivog korišćenja prirodnih resursa i zaštite životne sredine, da uključi u scenario razvoja. Suštinski, sve ove mere su za dobrobit i blagostanje građana Srbije i opstanka.

Istoriju današnjice su odredile neke odluke iz prošlosti – istoriju budućnosti pišemo danas.

Izazov je i međugeneracijska obaveza da počnemo tako da razmišljamo, i da novom strategijom energetike Srbije,  novom strategijom razvoja saobraćaja, kao i drugim strateškim dokumentima, odgovorimo tom izazovu. Da ne bi bili „zatečeni“.

Najčešće se počne „unazad“ od zadanih ciljeva: ako 2100. godine emisije gasova sa efektom staklene bašte treba da teže nuli, kako da od situacije koju imamo možemo da stignemo do tog cilja.

Ako ovu jednačinu odgovorno i stručno rešimo na održivi način, imaćemo „jasno nacrtane“ pozicije za pregovaranje nekih rokova u procesu pridrudruživana Evropskoj uniji, a bićemo sigurni da ćemo moći biti deo svetske trgovine dobrima i uslugama u budućnosti.

Prof dr Anđelka Mihajlov, Ambasadorka održivog razvoja i životne sredine