Tekst: Andjelka Mihajlov

Već više decenija sam aktivna u dogovaranju globalnih međunarodnih sporazuma u oblastima životne sredine i klimatskih promena. Želim samo da sa naučnom i stručnom javnošću podelim „šta se valja iza  brega“, da iskažem svoje opredelenje – da nauku/dokaze iz pouzdanih izvora treba koristiti u strateškom osmišljavanju održive budućnosti, ali da je ne treba zloupotrebljavati. I želim da onima koji mogu dati svoj doprinos ukažem na neke aspekte u vezi nekoriščena/korišćenja solarnog geoinženjeringa.

Geoinženjering ili geoinženjerstvo ili klimatski inženjering je niz aktivnosti s ciljem smanjenja globalnog zagrevanja i promene klimatskih uslova. Obuhvata namernu promenu klime pomoću tehnologije.  Postoje brojni naučni radovi gde se detaljno razmatra ova problematika[1].

Geoinženjering je podložan sukobima interesa, znanja i tradicije, kao i geopolitike.  Okvirno, danas postoje (bar) tri temeljne i sukobljene „geobudućnosti“: – idealizovano razumevanje geoinženjeringa kojim se može upravljati, a koje apstrahuje tehničke i političke realnosti; -situirano razumevanje geoinženjeringa uz naglašavanje hijerarhije moći u svetskom poretku; i – pragmatičko razumevanje predostrožnosti koje se pojavljuje u različitim pregovorima koji se vode na nivou, na primer Skupštine Programa UN za životnu sredinu (UNEA). U kontekstu klimatskih promena, konvencionalno se geonnženjering intervencije grupišu u one koje su dizajnirane da upravljaju količinom dolaznog Sunčevog zračenja povećajem refleksivnosti atmosfere („solarni geoinženjering“ ili „upravljanje Sunčevim zračenjem“ ili SRM) i one za uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere radi smanjenja pojačanog efekta staklene bašte u atmosferi („uklanjanje ugljen-dioksida“ ili CDR). Dok u drugu grupu spadaju mere koje za cilj imaju da rehabilituju prirodni ciklus ugljenika, u prvu grupu spadaju mere koje imaju za cilj da reše problem zagrevanja dodatnim antropogenim forsiranjem. Solarni geoinženjering je skup hipotetičkih tehnologija za smanjenje dolazne Sunčeve energije do površine Zemlje.

Šesta skupština Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, održana 2024. u Najrobiju, ostaće upamćena kao jedan od prvih intenzivnih multilateralnih pregovora o potencijalnoj ulozi „modifikacije solarnog zračenja“, ili solarnog geoinženjeringa, u rešavanju klimatske krize. Ipak, UNEA pregovori (uprkos neuspehu usvajanja rezolucije) uspešno su podigli profil geoinženjeringa i svest o složenostima koje se podrazumevaju u nastojanju da se njime upravlja.

UNEA-6 (6.sednica UNEP Skupštine), koja je nedavno (februar/mart 2024.) održana u Najrobiju, za mene kao učesnika, predstavlja (u kontekstu strateškog planiranja održive budućnosti) – propuštenu priliku. Nije se uspelo da se usvoji (predložena) rezolucija u vezi modifikacije Sunčevog zračenja (SRM).  Nakon pregovora, završilo se samo traženjem da UNEP pripremi opcije za transparentan, javno dostupan registar informacija o tome ko-šta-radi u oblasti modifikacije sunčevog zračenja.

Da li će nam se možda desiti da nam (nekima i negde) bude blokiran deo Sunčevog zračenja?

Drugim rečima, pitanje je da li je normalizacija solarnog geoinženjeringa opcija klimatske politike.

Osvrnuću se, sasvim okvirno, na argumentaciju, predložene, a neusvojene rezolucije o modifikaciji Sunčevog zračenja. Bila je predložena rezolucija koja bi naložila Programu UN za životnu sredinu (UNEP) da formira naučnu ekspertsku grupu za procenu informacija o skupu tehnologija koje imaju za cilj da rashlade planetu blokiranjem dela dolaznog Sunčevog zračenja. Bilo je mnogo različitih razloga i neslaganja oko  povlačenja rezolucija (isto se desilo i 2019. godine kada je podnet nacrt prve rezolucije o geoinženjeringu, za koju takođe nije uspelo da se postigne dogovor).  Mnoge zemlje su imale čvrst stav za „nekorišćenje solarnog geoinženjeringa“. Neke druge zemlje se protive multilateralnoj diskusiji o širim razmatranjima ove teme,  snažno favorizujući ciljani istraživački projekat na globalnom nivou o „istraživanju klimatskih intervencija“ – kao glavno mesto za procenu, unapređenje i pravljenje transparentnih istraživanja o solarnom geoinženjeringu.

„Sporazum o nekorišćenju solarnog geoinženjeringa“ podržava, uz određeni broj država, preko otvorenog pisma za postizanje međunarodnog sporazuma o neupotrebi solarnog geoinženjeringa, preko 500 naučnika iz 67 zemalja i više od 1900 organizacija civilnog društva. Ovaj sporazum ne bi zabranio istraživanje atmosfere ili klime kao takve i ne bi postavljao široka ograničenja na akademsku slobodu.

Primenom solarnog geoinženjeringa ne može se upravljati globalno na pošten, inkluzivan i efikasan način.

Treba napomenuti da je Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, donela odluku o de facto moratorijumu na geoinženjering 2010. godine (ali da neke države ovo nisu ratifikovale).

Geoinženjering u suštini postaje pitanje nejednake i promenljive globalne dinamike moći i geopolitičkih sukoba. Iz tog razloga, put od Najrobija 2024. mogao bi ukazati na dodatne institucionalne pravce, izvan Skupštine UN za životnu sredinu. Neki su spomenuli Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija. Drugi ukazuju na mobilizaciju sistema za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Čak i veze sa međunarodnim krivičnim pravom, kroz pojam ekocida koji bi unilateralni geoinženjering mogao da predstavlja. Da li se baviti istraživanjima solarnog geoinženjeringa ili ne, nije samo pitanje naučne debate i akademske radoznalosti – to je pitanje tekućeg globalnog sukoba i političkog osporavanja spekulativne tehnologije sa širokim, planetarnim posledicama.

Treba imati u vidu da, prema Međunarodnom panelu o klimatskim promenama (IPCC) informacije koje do danas postoje u vezi modifikacija dolaznog Sunčevog zračenja, nisu ni čvrsto utemeljene,  ni sveobuhvatne.

Za sada, rizici solarnog geoinženjeringa su slabo shvaćeni i ne mogu se u potpunosti znati. Uticaji će se razlikovati u različitim regionima, a postoje nesigurnosti u vezi sa uticajem na vremenske prilike, poljoprivredu i obezbeđivanje osnovnih potreba za hranom i vodom. Potencijalna budućnost solarnog geoinžinjeringa je da postane moćan argument za one koji odlažu politiku dekarbonizacije.

Bez efektivne globalne i demokratske kontrole, geopolitika mogućeg jednostranog primene solarnog geoinženjeringa bila bi zastrašujuća i nepravedna.

Trenutni globalni sistem upravljanja, Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu ili Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama nisu u stanju da garantuju pravičnu i efektivnu multilateralnu kontrolu nad primenom solarnih geoinženjerskih tehnologija na planetarnom nivou. Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojim dominira samo pet zemalja sa pravom veta, nedostaje globalni legitimitet koji bi bio neophodan za efikasno regulisanje primene solarnog geoinženjeringa.

Naučnim mrežama dominira nekoliko industrijalizovanih zemalja, pri čemu manje ekonomski moćne zemlje imaju malu ili nikakvu direktnu kontrolu nad njima. Tehnokratsko upravljanje zasnovano na stručnim komisijama ne može suditi o složenim globalnim sukobima oko vrednosti, alokacije rizika i razlika u prihvatanju rizika koje nastaju u kontekstu solarnog geoinženjeringa.

Prof Anđelka Mihajlov, redovni professor u penziji Fakulteta tehničkih nauka (Inženjerstvo zaštite životne sredine), Univerziteta u Novom Sadu. Doktorirala je na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu u oblasti hemijsko-inženjerske termodinamike. Ekspert je UN, Svetske banke i EU, u oblastima životne sredine i klimatskih promena, kao i u evaluaciji naučnih projekata iz ovih oblasti. Saradnik je CPN  kao član Nadzornog i savetodavnog odbora projekata LOESS  i TERRIFICa. Počasna je predsednica strukovnog udruženja “Ambasadori održivog razvoja i životne sredine”[2]

[1] (na primer, ali samo kao primer koji je konsultovan i u ovom tekstu: D. McLaren and O. Corry, Clash of Geofutures and the Remaking of Planetary Order: Faultlines underlying Conflicts over Geoengineering Governance, Global Policy Volume 12 . Supplement 1 . April 2021)

[2] Engl. Environmental Ambassadors for Sustainable Development