POLITIKA, TV REVIJA, 20. decembar 2013. godine: MOJ KOMENTAR 

“Odrastala sam uz školske, naučne i ekološke programe – kojih danas više nema. Za nekog ko se sa betona centra grada pomerio na čubursku kaldrmu, ti programi su bili stvarni „prozor u svet“, uz koje smo formirali vrednosti života. Ponekad sam bila i deo nekih divnih dečijih  emisija, tek toliko da „udahnem“ radost Stvaralaštva tadašnjih urednika emisija (molim da posle lekture ostane veliko slovo „S“). Kasnije pamtim i posebne redakcije ekološkog i naučnog programa.

Evo već u prvom pasusu dotakla sam se pojma – vrednosti. Da li je veća vrednost „znati“ ili „imati“? Iz mog ugla nekog ko se poslednjih dvadesetak godina bavi unapređenjem životne sredine i ima iskustva u UN i EU intitucijama, moram reći da sadašnji medijski prostor ne doprinosi našem pozitivnom odnosu prema životnoj sredini (i obrazovanju,  kulturi, nauci, istraživanjima, inovacijama, zdravlju). Mi koji se iz različitih uglova, i sa različitih pozicija, bavimo promocijom vrednosti životne sredine, vodimo kontinualnu borbu da ukazujemo na važnost ove oblasti – za naš svakodnevni život, potrošačke navike, projektovanje razvoja. Stalno smo na „kaldrmi“ uspona i padova, gde bi odgovorna televizija mogla da učini ovu kaldrmu manje truckavom – da bi što skorije čistije, zdravije i bolje živeli. Jer – zaštita životne sredine je kultura življenja i jedini scenario ka održivoj budućnosti.

Da li gledalac, naš prosečan građanin, može da pravi „ekološki prijateljske“ izbore? Prvo, nema uopšte tematskih emisija. Drugo, nema na znanju zasnovanih emisija. Treće,  nema „ekološke“ etike u oglašavanju na TV ( kako je moguće da se široko reklamiraju ekološki nebezbedni proizvodi?).  Četvrto, u emisijama drugog žanra koje se dotaknu ove problemetike, jezik kojim se pominje životna sredina je toliko arhaičan i često nestručan (tako da ja isključujem program).  Peto, pitanja životne sredine se koriste kao „poštaštapilica“ za druge, uglavnom političke ciljeve, a da struka i dijalog nisu ni imali prilike da kažu nešto.  Današnje brze TV slike „jure“ ekološke katastrofe, plakate i pištaljke  „koje se lepše slikaju“ od naučnika i znalaca. Nisam ni protiv prvog (ukoliko se radi planski, a ne površno i nestručno) – ali ukoliko postoji  i prostor za stručnu debatu i stavove ovih drugih.

Jako cenim one koji i za svoje „za“ i za svoje „protiv“  znaju zašto je to tako – odgovor „zato“  nije održiv, ali može da posluži nekom kratkoročnom cilju.  Kada sam prošle nedelje po pozivu držala predavanje za master studente Fakulteta bezbednosti, studenti su me pitali „da li sam za ili protiv GMO“.  Rekla sam  da ne znam dovoljno o tome.  Jer, da bih oformila stav, moram čuti one koji znaju, koji imaju ista ili različita mišljenja zasnovana na znanju. Evo prilike, a rekla bih i potrebe, za seriju naučnih emisija ovog tipa.

Ja bih volela, zbog stanovništva i novih generacija koje stasavaju, da nam TV,  kroz odgovarajuće proizvodnje specijalizovanog programa (između ostalog i informacije zasnovane na znanju i u informativnom programu) dokumentovano, savremeno tehnološki priča  i otvara prostor za debatu o vrednostima u Evropskoj uniji.  Bilo bi vredno da se objasne razlike između eksploatacije i održivog korišćenja, ekonomskog i održivog rasta, zašto je važno blagovremeno shvatiti klimatske promene (i razmisliti pre nego što gradimo skijališta ili hidroelektrane  na lokacijama na kojima možda neće biti snega ili oskudevati vodom). Nedavno sam u jednom naučnom časopisu pročitala o vezi  Alchajmerove bolesti i izlaganju olovu u detinjstvu, i – pomislila sam na generacije naše dece koja su odrastala uz auspuhe automobila koji su koristili olovni benzin.  Mislim da je vrednosno i etički napraviti i praviti takav program.

Ja mislim da  Javni servis ne treba da juri gledanost i da medisjki prostor za ovakav program postoji (emisije o kojima ja govorim u zemljama EU se emituju na glavnom programu u udaranim terminima).  Iz moje vizure, i mali broj gledalaca ovakve, ili ovakvih emisija danas, bi mogli učiniti da se vrednosti  životne sredine polako usvajaju kao način življenja, da struka i nauka postanu imperativ, a inovacije šansa. Uložimo da bi nam se vratilo! ”

Prof dr Anđelka Mihajlov, ambasadorka održivog razvoja i životne sredine