„Дијалог о климатским променама у Србији – у сусрет конференцији у Паризу – Јачање партнерстава за деловање у борби против климатских промена“, 5. и 6. октобар 2015. године, Хотел Метропол, Булевар краља Александра 69, Београд

 Сходно Петом извештају Међународног панела за климатске промене (IPCC), атмосферске концентрације CO2 су се повећале 40% у поређењу са пре-индустријским периодом, превасходно услед интензивног сагоревања фосилних горива а друго, улед интензивне  пренамене коришћења земљишта. Људски утицај је уочен када је реч о загревању атмосфере и океана, променама у глобалном хидролошком циклусу, редукцији снега и леда, глобалном средњем порасту нивоа мора као и променама неких климатских екстрема. Континуиране емисије гасова са ефектом стаклене баште ће проузроковати даље загревање и промене свих компоненти климатског система. Промена глобалне температуре до краја 21. века ће вероватно превазићи 1.5°C према већини сценарија, док ће према неким сценаријима  глобална температура вероватно и премашити 2°C. Евидентно је да ће се загревање наставити и после 2100. године. Загревање неће бити регионално униформно већ ће приказивати међугодишњу – декадну варијабилност. Промене у глобалном хидролошком циклусу као одговор на загревање неће бити униформне током 21. века. Контрасти у падавинама између сувих и влажних региона као и између влажних и сувих сезона ће се продубити, иако постоји могућност регионалних изузетака. Глобални средњи ниво мора ће наставити да расте током 21. века.

 Оквирна конвенција УН о промени климе (у даљем тексту: Конвенција или UNFCCC) усвојена је на Конференцији УН о развоју и животној средини 1992. године у Рио де Жанеиру. Основни циљ Конвенције је обезбеђивање стабилизације атмосферских концентрација гасова са ефектом стаклене баште (у даљем тексту: ГХГ). Начин постизања овог циља за период 2008 – 2012. година био је утврђен Кјото протоколом (у даљем тексту: Протокол).

С обзиром да су Протоколом биле дефинисане обавезе смањења емисија ГХГ за период до краја 2012. године, континуитет у остварењу основног циља Конвенције условљен је наставком акција на смањењу емисија ГХГ и после 2012. године и прилагођавању на измењене климатске услове.

Договори и правни акти по питању спровођења Конвенције усвајају се на Конференцијама држава чланица Оквирне конвенције УН о промени климе, које се одржавају у последњем кварталу сваке године.

Преговори о обавезама за период после 2012. године започети су на Конференцији одржаној 2007. године, на Балију, Индонезија, и очекивао се њихов завршетак на Конференцији одржаној 2009. године у Копенхагену, Данска.

Како на Конференцији у Копенхагену 2009. године није усвојен нови међународно правно обавезујући документ, преговарачки процес о обавезама држава чланица Конвенције и Протокола, за период после 2012. године, настављен је. До сада је постигнут договор о усвајању новог правно обавезујућег документа, не касније од 2015. године, а који би ступио на снагу 2020. године. Нови правно обавезујући документ требао би бити усвојен на овогодишњој Конференцији, која се одржава у Паризу, Француска, у периоду од  30. новембра до 11. децембра 2015. године..

Суштину преговора по питању обавеза за период после 2020. године чине питања: смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште, прилагођавања на измењене климатске услове, финансирање, јачање капацитета и пренос технологија, али и правна природа документа. Документ којим ће се, такорећи, наставити Кјото протокол, треба бити правно обавезујуће природе, што је позиција и Европске уније. Истовремено, део земаља спремно је на смањење емисија за период после 2020. године  то на добровољној основи.

Један од кључних захтева Оквирне конвенције УН о промени климе, а у циљу постизања договора на Конференцији у Паризу је достављање Намераваних национално одређених доприноса смањењу емисија гасова са ефектом стаклене баште, тзв. INDCs.

Р. Србија доставила је своје INDCs у јуну 2015. године и тиме постала једна од 10 земаља које су у том тренутку то постигле.

Доприноси Р. Србије глобалном смањењу емисија ГХГ утолико су већи узимајући у обзир изражене, већ уочене и очекиване промене климе и утицаје на секторе и системе.

Према анализама израђеним на националном нивоу, период 1960-2012. година карактерише просечни тренд средњих годишњих температура од 0,3°C по декади. У зависности од сценарија, може се очекивати раст температуре у опсегу од 3.2 до 4°C до краја века и дефицит падавина и до 20%. Овакве промене биће праћене и интензивирањем екстрема, посебно температурних.

Највећи утицаји промена климе осмотрени су и пројектовани у секторима пољопривреде, хидрологије, шумарства, али и здравља људи и биодиверзитета. У 20-ом веку, посебно од 1950-1960, проток на рекама у Србији генерално бележи негативан тренд. Средњи дугорочни годишњи тренд протока на рекама, изузимајући велике реке, негативан је и износи око -3% по декади са промењивом просторном расподелом. Ово смањење очекивано је у будућности и то израженије за период после 2050. године и креће се од неколико до преко 20%. Овакве промене изазваће, између осталог, проблеме у вези са доступношћу воде, квалитетом воде и интензитетом и учесталости поплава и суша.

Суше, инвазија инсеката и појаве шумских пожара значајно су утицали на шумске екосистеме у Р. Србији. Дугорочно, климатске промене могу изазвати трансформацију читавих шумских екосистема, мењајући распоред и састав шума. До краја 21. века, око 90% данашњих букових шума ће бити ван својих биоклиматских ниша у којима су биле у 20. веку, а око 50% ће се наћи у зони у којој се може очекивати масовни морталитет.

Промене климе утицаће на просторна померања агроклиматских услова, на услове гајења пољопривредних култура и избор одговарајућих сорти. Отопљавање ће, такође, утицати и на фенологију биљака, доводећи до бржег развоја. Поједина сценарија за перод 2071-2100 указују на очекивано смањење приноса кукурза од -52 до -22 % за целу територију Р. Србије, за услове без наводњавања. Очекиван је утицај и на друге ратарске и повртарске културе.

По питању биодиверзитета и природних екосистема промене климе могу довести до промена у фенолошким циклусима; морфолошких промена, физиологије и понашања врста; губитка постојећих станишта и појаве нових врста; промене у броју и дистрибуцији врста; повећање броја штеточина и болести; генетске промене и изумирање врста које нису у стању да се прилагоде.

Утицаји промена климе на здравље, иако иницијално анализирани, све су израженији. За време топлотног таласа у јулу 2007. године, забележена је повећана смртност у Београду. Климатске промене ће сигурно довести до промене распрострањености и повећање учесталости векторски преносивих заразних болести (маларија, денга грозница, вирус Западног Нила, итд), као и ширења заразних болести које се преносе путем воде.

Од 2000. године Р. Србија се суочила са неколико значајних екстремних климатских и временских епизода које су проузроковале значајнe материјалне и финансијске губитке, као и губитке људских живота. Два најупечатљивија догађаја су суша у 2012. г. и поплаве у 2014. години. Суша из 2012. била је посебно јака, и допринела је смањењу приноса неких усева и до 50%. Процене показују да су суше 2000., 2003., 2007. и 2012. године изазвале материјалне штете веће од 3.5 милијарди евра, а поплаве у 2014. години и преко 1.5 милијарде евра. Процене показују и да су материјалне штете настале као последица шумских пожара у периоду 2000-2009. година веће од 300 милиона евра.

Овакви утицаји и последице распрострањени су широм Европе и света и због тога је потребна глобална акција, дефинисана међународним уговором, како би се нивои гасова са ефектом стаклене баште смањили, али и како би се државе чланице боље и ефикасније припремиле и реаговале на изазове промена климе. Ово је и разлог неопходности постизања међународног договора у Паризу 2015. године.

У циљу подршке постизању договора на Конференцији у Паризу, представљања улоге ЕУ у процесу међународних преговора, као и значају питања климатских промена на националном нивоу, Министарство пољопривреде и заштите животне средине и Програм УН за развој, у сарадњи са Амбасадом Р. Француске, организовали су конференцију која има за циљ да окупи представнике надлежних институција, међународне заједнице, локалне самоуправе, пословног сектора, научних установа и организација цивилног друштва.